Иштван Кизур је био металски радник, вођа синдикалног радничког покрета и револуционар. Рођен је 6. јануара 1904. године у Белом Блату, у Банату, а живео је у Елемиру, Суботици, Бечкереку и Београду. У Суботицу се доселио 1924. године. Радио је у Радионици за поправку железничких кола (данашња фабрика „Братство“).

Више пута је био хапшен због рада у радничком синдикалном покрету, али је пуштен на слободу након дуготрајних испитивања и мучења. Био је вредан радник, добронамеран, стрпљив и спреман сваком да помогне.

Учествовао је у борбама у току Другог светског рата, у оквиру Моравског одреда Трећег шумадијског батаљона Друге пролетерске бригаде. Погинуо је 1942. године, у близини села Благај, на падинама Маглаја. Сахрањен је у Купреском партизанском гробљу као непознати борац Друге пролетерске бригаде.

О Иштвану Кизуру детаљно је писао један од аутора „Монографије“, Тибор Коложи, који је и сам живео у улици Кизура Иштвана у Кертварошу:

„... Био је здепаст човек, на чијој је читавој фигури доминирала глава: чело које зрачи карактером, изразите обрве, дуге трепавице и врло сугестивне смеђе очи... Знаменити бркови, јер када је био партизан, 1941. године, овај мушки украс му је дао и псеудоним у редовима оних који су се борили за слободу. Звали су га Брка... Сваки пут када би започињао говор, читаво његово биће било је испуњено некаквом врлином, глас му је постајао силовит и чинило се као да из њега избијају пламени језици. Његов сугестивни поглед такође је пламтео... Управо је та неимерна енергија помогла Кизуру да преброди и највеће тешкоће, па и оне за чије савлађивање није имао довољно школске спреме“ – писао је Коложи.

По занату Иштван Кизур је био ковач, али када због прогона полиције није добио запослење, научио је шивење и ручни рад у кројачници своје супруге Ете Хедрих, која је иначе била врло активна у напредном синдикалном покрету пре Другог светског рата. Кажу да је Кизур овај посао радио толико лепо да су му позавиделе чак и највештије кројачице. А то није било лако. Када је после тешког чекића узео међу своје огрубеле прсте сићушну иглу за шивење, која се готово губила међу њима, низ лице су му од великог напора текле крупне грашке зноја. Научио је такође и да плете асуре од кукурузовине, да не би био на терету мајци и сестрама када су га власти принудиле да се врати у родитељски дом.

Родитељи Иштвана Кизура живели су почетком прошлог века у Белом Блату у Банату. Беше то тек једно сеоце које се није могло пронаћи ни у возном реду, јер није имало железницу. Па, ипак, аутор монографије о Кизуру, Тибор Коложи, нашао је име тог села у „Палас лексикону“, објављеном 1894. године, али је и тамо забележено свега три реченице, у којима се каже да је Ерзсéбетлак (Бело Блато) велеопштина у великобечкеречком срезу жупаније Торонтал, са 1.507 словачких, мађарских, немачких и бугарских становника.

Није био прворођено дете у породици, али ни последње. Када је он дошао на свет, отац Мартон и његова супруга Илона, рођена Јухас, имали су већ двоје деце: шест година старију Марију и три године старијег Мартона. Ред се, међутим, није зауставио са Иштваном. Три године за њим рођен је Михаљ, затим Ержебет и на крају Андраш, који је касније као шегрт доспео у Суботицу и са братом Пиштом, како су Иштвана звали, такође био укључен у раднички покрет.

У породици Кизур деца, наравно, нису представљала луксуз. Отац је био слуга, прихватао је готово све послове, најчешће за мршаву надницу. Врло брзо је „упрегао“ у посао и сву своју децу, а како беше врло строг човек од њих је тражио ред, рад и дисциплину. Љутио би се отуда и онда када би приметио да му син Иштван чита некакве свеске, књиге, чак и док чува стадо. Иако је Мартон Кизур познавао слова, није их поштовао – сматрао их је луксузом, чак и сметњом у раду. Јер, ако пастир чита, краве ће отићи у забран, а онда се мора исплатити штета. То је био разлог што је грдио свог сина због читања и ругао му се: „Ах, ти књишки мољче!“. За разлику од њега, који је помирено трпео судбину слуге и није му падало на памет да се побуни против ње, Иштван Кизур имао је огромну жељу да уради нешто велико у животу.

Љубав према књигама и животу уопште најбоље је разумела и подржавала његова мајка која је увек одвајала мало новца од своје врло скромне уштеђевине да свом сину гладном слова подари књиге.

У потрази за бољим животом, из породичног дома се као седамнаестогодишњак отиснуо у свет. Прва станица му је била у оближњем Бечкереку, где је шегртовао код једног казанџије, касније већ као калфа прешао у Моравицу, успут одслужио војни рок и, напослетку, 1924. године, стигао на север Бачке.

Живот дуг 38 година, који је започет у Белом Блату и 1942. окончан на падини Маглаја, свој врхунац доживео је управо овде, у Суботици.

Како је заправо започео у овој средини револуционарни пут Иштвана Кизура?

Као члана радничког покрета Независних синдиката, у партијски рад га је укључио Ђуро Пуцар, тада већ ветеран у радничком покрету, са којим је чак и делио подстанарску собу у једном малом стану у околини „Губођара“ (народски назив за простор на коме се налазио стари „Жељезничар“). Истина, њихов живот се много више одвијао на радном месту, у Радионици за поправку железничких кола (данас „Братство“), а касније у Радничком дому у Толстојевој улици.

Када се млади ковач упознао са синдикалним радом, пун одушевљења укључио се у легалну активност која се развијала на широком фронту: одлазио је на предавање и слушајући предаваче обликовао је свој поглед на свет, учествовао је у радничком хору, укључио се у рад аматера, сарађивао у Удружењу пријатеља природе, у обданишту радничке деце, а исто тако, кретао се и међу омладином.

На слободи или у ропству (а спознао је и живот иза решетака), у рату или миру, Иштван Кизур остао је доследан себи и својим принципима, вечито на страни правде радних и вредних људи, обичног човека и свога народа. Само у периоду између два светска рата у суботичкој индустрији и занатству изведено је око стотину штрајкова и вођено на десетине покрета за веће наднице против самовоље власника и за одбрану синдикалне организације, у којима је Кизур био на челу колоне.

Судбина је хтела да један од првих бораца Друге пролетерске бригаде као политички комесар Трећег одреда Трећег шумадијског батаљонада преживи купрески пакао, али је „пао“ изнад сеоцета Благај – смрт га је сустигла 15. августа 1942. приликом повлачења на падинама Маглаја.

Kizur István fémmunkás, munkásmozgalmi aktivista és forradalmár volt. A bánáti Erzsébetlakon született 1904. január 6-án egy földhöz ragadt, írástudatlan zsellércsaládban. Apja kommenciós cseléd volt, ő maga is tizenhét éves koráig cselédeskedett, majd Eleméren, Szabadkán, Nagybecskereken és Belgrádban is élt egy ideig. Szabadkára 1924-ben költözött, a mai Bratstvo vagongyár elődjének számító vasúti kocsijavító műhelyben kapott állást.

Részt vett a bérharcokban, sztrájkokat vezetett. Munkássága nem kerülte el a rendőrség figyelmét, többször letartóztatták, bíróság elé állították, de semmit sem tudtak rábizonyítani, így aztán minden alkalommal felmentették. Társai szorgalmas, jóindulatú, segítőkész embernek és munkásnak tartották.

Harcolt a II. világháború csatáiban, a halálos golyó Kizur Istvánt, a II. Proletárbrigád 3. századának harcosaként érte Maglaj közelében, a boszniai városkával azonos nevű hegy meredek oldalán 1942-ben. A II. Proletárbrigád ismeretlen harcosaként a kupresi közös partizánsírban nyugszik.

Kolozsi Tibor így ír Kizur Istvánról: “…Zömök ember volt, egész alakján a feje volt a legmeghatározóbb: jellegzetes homloka, erőteljes szemöldöke, szuggesztív, barna szemeit árnyékoló hosszú szempillái…Bajszáról vált közismertté, mert 1941-ben a szabadságért küzdő partizántársai ennek a férfiúi dísznek köszönhetően adták becenevét: a Brkót. Minden olyan alkalommal mikor beszédbe fogott, egész lénye átszellemült, hangja erőre kapott, mintha lángnyelvek törnének fel belőle. Átható tekintete szinte égetett…talán pont ez a kimeríthetetlen energia segített Kizurnak abban, hogy a legnagyobb nehézségeken is túltegye magát…”- írja Kolozsi.

Kizur foglalkozása kovács volt ugyan, de a többszöri letartóztatások miatt elvesztette munkahelyét, és felesége, a II. világháborút megelőző időszakban a munkásmoszgalomban szintén jelentős szerepet betöltő Hedrich Eta varrodájában segédkezett. Azt mesélték, Kizur olyan körültekintően varrogatott, hogy még a legügyesebb varrónők is irigyelték ügyességét. Pedig nem volt könnyű dolga, mivel a nehéz kalapácstól eldurvult ujjai közt szinte eltűnt az apró varrótű, így a nagy igyekezettől minden alkalommal verejték gyöngyözött homlokán. Mikor a hatóságok arra kötelezték, hogy visszatérjen a szülői házba – hogy ne legyen terhére anyjának és nővéreinek – még kukoricacsuhé-szőnyegeket is készített.

Kizur István szülei a bánáti Erzsébetlakon éltek a múlt század elején. Annak ellenére, hogy ez egy olyan apró falucska, hogy még a vasúti menetrendben sem szerepel – mivel nincs is vasútállomása – a Kizur életútját kutató Kolozsi Tibor a következőkre bukkant az 1894-ben kiadott Pallas Nagylexikonban: Erzsébetlak Torontál vármegye nagybecskereki körzetének nagyobb községe, lélekszáma 1507 fő, ahol a lakosságot túlnyomórészt szlovákok, magyarok, németek és bolgárok alkotják.

Kizur nem elsőszülöttként jött a világra, de nem is az utolsó gyerek volt a Kizur családban. Édesapja, Márton és édesanyja, leánykori nevén Juhász Ilona már két gyereket nevelt: az Istvántól hat évvel idősebb Máriát és a három évvel idősebb Mártont. István után három évvel megszületett Mihály, majd Erzsébet, és legvégül András, aki később szintén Szabadkára került, és aki Pistával – ahogy Istvánt otthon szólították – ugyancsak bekapcsolódott a munkásmozgalomba.

A Kizur családban a sok gyermek nem a fényűzés jele volt. Az apa cselédként aprópénzért is minden munkát felvállalt. Nagyon hamar munkára fogta gyerekeit is, akiktől a tőle megszokott szigorral rendet, fegyelmet és kitartást követelt. Ezért sem nézte jó szemmel, amikor észrevette, hogy fia, István valamilyen füzeteket, könyveket lapozgat még legeltetés közben is. Kizur Márton ismerte ugyan a betűket, de nem tartotta őket valami sokra, fényűzésnek, időpocsékolásnak tekintette a velük való bίbelődést. Mert ameddig a csordás olvasgat, a tehenek a tilosban kóborolnak, a kárt meg meg kell térίteni. Az ilyen gondolkodása volt az oka annak is, hogy fiát gyakran pirongatta, sőt csúfolódva könyvmolynak nevezte. Mίg apja beletörődött sanyarú sorsába, Kizur István úgy érezte, tennie kell valamit életminősége javulásának érdekében.

István könyvek iránti vonzalmát legjobban édesanyja értette meg, és támogatta is oly módon, hogy kevéske pénzecskéjéből gyakran félretett annyit, hogy fiát egy-egy könyvvel meglepje. A jobb élet reményében már tizenhét eves korában elhagyta a szülői házat, és beállt inasnak egy becskereki kazánkovácsnál. Innen továbbállva már segédként dolgozott Moravicán, majd katonai szolgálata letöltése után 1924-ben megérkezett Észak-Bácskába. Az Erzsébetlakon megkezdett, majd a Maglaj lankáin végetért rövid, 38 évig tartó életének legtartalmasabb időszaka éppen Szabadkához köthető. Mi befolyásolta ebben a közegben Kizur István forradalmi munkásságát?

A szabadkai vasúti kocsijavító műhelyben kapott állást, itt ismerkedett meg Đuro Pucarral, a jugoszláv munkásmozgalom egyik vezetőjével, aki felkarolta a fiatalembert, megosztotta vele hónapos szobáját. A találkozás döntő módon meghatározta Kizur István további életútját. 1925 és 1928 között tagja lett az illegális Kommunista Pártnak, a harmincas évek elején pedig a helyi pártbizottságnak. Részt vett a bérharcokban, sztrájkokat vezetett. De ott volt mindenütt másutt is, ahol lehetőség kínálkozott az illegális párt politikai befolyásának növelésére.

Kizur István közéleti tevékenysége a Népfront korszakában bontakozott ki. Ennek az időszaknak egyik legnagyobb eredménye a Népszava című újság beindítása, a terjesztésére megalakított mintegy negyven vidéki sajtóbizottság szervezeti egybefogása. Kizur István érdeme, hogy a Népszava szinte hivatalosan is az illegális párt magyar szócsöve lett. Az 1937. évi nagy vajdasági lebukás elérte Kizur Istvánt is. Az Államvédelmi Bíróság három évre ítélte, amit a mitrovicai börtönben töltött le. Itt kijárta a „vörös egyetemet”, Moša Pijade és Otokar Keršovani előadásait hallgatta. Hiányos nyelvtudása és előképzettsége miatt neki többet kellett tanulnia, mint másoknak, s ezt ő meg is tette. Kiszabadulása után bánáti szülőfalujába toloncolták, de csakhamar Belgrádba költözött, ahol a szerbiai pártszervezet instruktora lett. A háború kitörésekor, 1941-ben, a Morava mentére irányították: a jagodinai kerületi pártbizottság tagjaként szervezte a népfelkelést. 1941–42 telén, több szerbiai partizánosztaggal, Boszniába vonult, s ettől kezdve nem tette le a fegyvert, politikai biztosként vett részt a harcokban egészen haláláig.