Ištvan Kizur je bio metalski radnik, vođa sindikalnog radničkog pokreta i revolucionar. Rođen je 6. januara 1904. godine u Belom Blatu, u Banatu, a živeo je u Elemiru, Subotici, Bečkereku i Beogradu. U Suboticu se doselio 1924. godine. Radio je u Radionici za popravku železničkih kola (današnja fabrika „Bratstvo“).

Više puta je bio hapšen zbog rada u radničkom sindikalnom pokretu, ali je pušten na slobodu nakon dugotrajnih ispitivanja i mučenja. Bio je vredan radnik, dobronameran, strpljiv i spreman svakom da pomogne.

Učestvovao je u borbama u toku Drugog svetskog rata, u okviru Moravskog odreda Trećeg šumadijskog bataljona Druge proleterske brigade. Poginuo je 1942. godine, u blizini sela Blagaj, na padinama Maglaja. Sahranjen je u Kupreskom partizanskom groblju kao nepoznati borac Druge proleterske brigade.

O Ištvanu Kizuru detaljno je pisao jedan od autora „Monografije“, Tibor Koloži, koji je i sam živeo u ulici Kizura Ištvana u Kertvarošu:

„... Bio je zdepast čovek, na čijoj je čitavoj figuri dominirala glava: čelo koje zrači karakterom, izrazite obrve, duge trepavice i vrlo sugestivne smeđe oči... Znameniti brkovi, jer kada je bio partizan, 1941. godine, ovaj muški ukras mu je dao i pseudonim u redovima onih koji su se borili za slobodu. Zvali su ga Brka... Svaki put kada bi započinjao govor, čitavo njegovo biće bilo je ispunjeno nekakvom vrlinom, glas mu je postajao silovit i činilo se kao da iz njega izbijaju plameni jezici. Njegov sugestivni pogled takođe je plamteo... Upravo je ta neimerna energija pomogla Kizuru da prebrodi i najveće teškoće, pa i one za čije savlađivanje nije imao dovoljno školske spreme“ – pisao je Koloži.

Po zanatu Ištvan Kizur je bio kovač, ali kada zbog progona policije nije dobio zaposlenje, naučio je šivenje i ručni rad u krojačnici svoje supruge Ete Hedrih, koja je inače bila vrlo aktivna u naprednom sindikalnom pokretu pre Drugog svetskog rata. Kažu da je Kizur ovaj posao radio toliko lepo da su mu pozavidele čak i najveštije krojačice. A to nije bilo lako. Kada je posle teškog čekića uzeo među svoje ogrubele prste sićušnu iglu za šivenje, koja se gotovo gubila među njima, niz lice su mu od velikog napora tekle krupne graške znoja. Naučio je takođe i da plete asure od kukuruzovine, da ne bi bio na teretu majci i sestrama kada su ga vlasti prinudile da se vrati u roditeljski dom.

Roditelji Ištvana Kizura živeli su početkom prošlog veka u Belom Blatu u Banatu. Beše to tek jedno seoce koje se nije moglo pronaći ni u voznom redu, jer nije imalo železnicu. Pa, ipak, autor monografije o Kizuru, Tibor Koloži, našao je ime tog sela u „Palas leksikonu“, objavljenom 1894. godine, ali je i tamo zabeleženo svega tri rečenice, u kojima se kaže da je Erzsébetlak (Belo Blato) veleopština u velikobečkerečkom srezu županije Torontal, sa 1.507 slovačkih, mađarskih, nemačkih i bugarskih stanovnika.

Nije bio prvorođeno dete u porodici, ali ni poslednje. Kada je on došao na svet, otac Marton i njegova supruga Ilona, rođena Juhas, imali su već dvoje dece: šest godina stariju Mariju i tri godine starijeg Martona. Red se, međutim, nije zaustavio sa Ištvanom. Tri godine za njim rođen je Mihalj, zatim Eržebet i na kraju Andraš, koji je kasnije kao šegrt dospeo u Suboticu i sa bratom Pištom, kako su Ištvana zvali, takođe bio uključen u radnički pokret.

U porodici Kizur deca, naravno, nisu predstavljala luksuz. Otac je bio sluga, prihvatao je gotovo sve poslove, najčešće za mršavu nadnicu. Vrlo brzo je „upregao“ u posao i svu svoju decu, a kako beše vrlo strog čovek od njih je tražio red, rad i disciplinu. Ljutio bi se otuda i onda kada bi primetio da mu sin Ištvan čita nekakve sveske, knjige, čak i dok čuva stado. Iako je Marton Kizur poznavao slova, nije ih poštovao – smatrao ih je luksuzom, čak i smetnjom u radu. Jer, ako pastir čita, krave će otići u zabran, a onda se mora isplatiti šteta. To je bio razlog što je grdio svog sina zbog čitanja i rugao mu se: „Ah, ti knjiški moljče!“. Za razliku od njega, koji je pomireno trpeo sudbinu sluge i nije mu padalo na pamet da se pobuni protiv nje, Ištvan Kizur imao je ogromnu želju da uradi nešto veliko u životu.

Ljubav prema knjigama i životu uopšte najbolje je razumela i podržavala njegova majka koja je uvek odvajala malo novca od svoje vrlo skromne ušteđevine da svom sinu gladnom slova podari knjige.

U potrazi za boljim životom, iz porodičnog doma se kao sedamnaestogodišnjak otisnuo u svet. Prva stanica mu je bila u obližnjem Bečkereku, gde je šegrtovao kod jednog kazandžije, kasnije već kao kalfa prešao u Moravicu, usput odslužio vojni rok i, naposletku, 1924. godine, stigao na sever Bačke.

Život dug 38 godina, koji je započet u Belom Blatu i 1942. okončan na padini Maglaja, svoj vrhunac doživeo je upravo ovde, u Subotici.

Kako je zapravo započeo u ovoj sredini revolucionarni put Ištvana Kizura?

Kao člana radničkog pokreta Nezavisnih sindikata, u partijski rad ga je uključio Đuro Pucar, tada već veteran u radničkom pokretu, sa kojim je čak i delio podstanarsku sobu u jednom malom stanu u okolini „Gubođara“ (narodski naziv za prostor na kome se nalazio stari „Željezničar“). Istina, njihov život se mnogo više odvijao na radnom mestu, u Radionici za popravku železničkih kola (danas „Bratstvo“), a kasnije u Radničkom domu u Tolstojevoj ulici.

Kada se mladi kovač upoznao sa sindikalnim radom, pun oduševljenja uključio se u legalnu aktivnost koja se razvijala na širokom frontu: odlazio je na predavanje i slušajući predavače oblikovao je svoj pogled na svet, učestvovao je u radničkom horu, uključio se u rad amatera, sarađivao u Udruženju prijatelja prirode, u obdaništu radničke dece, a isto tako, kretao se i među omladinom.

Na slobodi ili u ropstvu (a spoznao je i život iza rešetaka), u ratu ili miru, Ištvan Kizur ostao je dosledan sebi i svojim principima, večito na strani pravde radnih i vrednih ljudi, običnog čoveka i svoga naroda. Samo u periodu između dva svetska rata u subotičkoj industriji i zanatstvu izvedeno je oko stotinu štrajkova i vođeno na desetine pokreta za veće nadnice protiv samovolje vlasnika i za odbranu sindikalne organizacije, u kojima je Kizur bio na čelu kolone.

Sudbina je htela da jedan od prvih boraca Druge proleterske brigade kao politički komesar Trećeg odreda Trećeg šumadijskog bataljonada preživi kupreski pakao, ali je „pao“ iznad seoceta Blagaj – smrt ga je sustigla 15. avgusta 1942. prilikom povlačenja na padinama Maglaja.