“Ооооо, директоре мој“...                                     

Тако ми је углавном почињао сваки разговор са тобом.

Субота, 11.12. ујутру око пола седам.... Миодраг зове и каже: “Брате мој, умро нам је брадоња...“

Уследио је шок, неверица, тајац, тишина, мук....

Опраштање никад није лако, а опраштати се од пријатеља, брата, друга, наћи речи утехе за породицу, кума, пријатеље, колеге, немогуће. Немогуће је, јер таквих речи нема, не постоје, и никад их ни бити неће…

И како сад да се опростим од тебе, кад не могу, нећу и не желим, а знам да морам и пробаћу, јер то ти заслужујеш…

Данас се опраштамо од човека , великог, несвакидашњег, који је живео и кога више нема… Опраштамо се од посебног боема, вољеног професора, доброћудног дива, мрког али блаженог погледа, који нам оде, прекоредно, пребрзо, против свих правила…

Имао си невероватну животну енергију, снагу воље, да причаш са докторима, судијама, глумцима, политичарима, да будеш у високом друштву увек са стилом, на свој посебан начин, а исто тако и са обичним људима, радницима, паорима, децом. Увек са осмехом сакривеним иза те браде и бркова, који су могли да виде они што су те добро познавали, спремним на шалу и сваком помоћи, дати, учинити, саслушати, примити, угостити, дочекати, почастити, поклонити... Можда то јесу само побројане речи, али треба их остварити, а велико срце Мирканово је све то могло и хтело, и са задовољством чинило, свима без резерве…

Сваком стићи на весеље, на крштење, на свадбу, рођендан… Па у тузи, на саучешће, од срца, без фолирања, шмекерски, одмерено… У држању господин, ништа промаћи не може, а у души дечак, без лоше мисли, чист као што то јесте мало дете...

Прецизан у послу, вољен међу децом, а обожаван у друштву кафанских боема... Чујем, чека те место на зиду у твојем омиљеном локалу... Заслужио си... То је твоје место, као и у нашим срцима, јер си нас много задужио...

Не завршисмо онај полигон, али ти обећавам, назваћемо га по теби... Само те молим, отпрати ти то одозго да ли то прецизно радимо.

Памтићу те као упорног, трвдоглавог, по свом, само тако или никако… За све времена, снаге, разумевања, помоћи, осим себи самом…

Дошли су ти сви данас да тебе испрате, Миркане мој...

Сећаће се тебе Суботица, Бањалука, Загреб, Ниш, Крагујевац, Београд....Цела Србија, а посебно твој Травник, Долац, Граховик, Виленица, ма, цела Босна и Република Српска...наша браћа и сестре са Космета...

Прави људи, честити, разумни то виде, а зли у свему траже мане и ниподаштавају и занемарују праве вредности… На образ им, какве су им мисли, такав им је живот…

Данас овде, овај скуп говори о човеку који је постојао, живео и умро…

О вредности, људству, човечности и величини…

Утеха је да си живео живот пуном снагом, уживао у животу на свој начин и својим избором, а о избору дана смрти многи би пожелели да их Бог на Ускрс прими, али то је Божији избор, и он каже кога ће и када....

Од данас имамо једног анђела са брадом и брковима...

Сада си ти на небу, твој отац те чека да заједно наставите, где сте некада давно стали… А ми што остајемо, чуваћемо те од заборава, призивати у сећањима, и трудити да те никад не заборавимо…

Брате мој,

Нека ти је лака земља и вечна слава...

                                                                                                                                                                   Дејан Анђеловић